razno

Moraš da rodiš dete jer to tako treba!

By 02/12/2020 No Comments

Kad ćeš fakultet da završiš?

-Pa šta čekaš toliko dugo? Proći će ti mladost! Kad ćeš da rađaš?

Koliko ste dugo zajedno?

-Au mnogo. Pa šta čekate više, što te ne prosi?

Kad ćeš da se udaš?

Pa ti se samo prenemaži, on će drugu da nađe!

 Kad planiraš decu da rađaš?

-Kasno ti je to. Što ranije to bolje, dok još imaš snage, deca će dušu da ti pojedu!

A kad ćeš drugo?

-Kako misliš ne planirate još drugo? Je l’ znaš da ti sat otkucava? A i ovaj mali ti je poprilično porastao, nema šta da čekaš!

Je l’ imate stan? A kolika ti je plata?

-U svaka ti čast, baš si se lepo uglavila. Šta ti više treba, sve imaš. Možeš petoro da rodiš.

Ovi i svi drugi neprijatni razgovori

Koliko puta ste se našli u situaciji da odgovarate na pitanja koja vam ni malo ne prijaju i koja su previše intimna, a vi ste opet previše uljudni i učtivi pa svojom dobrotom i učtivošću pokušavate da zatvorite krug pakla u kome ste se našli?

Ljudska radoznalost je čudo i često prevazilazi granice pristojnog i kulturnog ponašanja.

Reklo bi se da je najškatljivija, najneprijatnija, najbolnija tema za parove ali i one koji nemaju partnera, priča o potomstvu. I možda naizgleda deluje vrlo jednostavno i lako, nađeš saputnika, vernog pratioca kroz život, i logično sa njim odmah u krevet i napraviš decu. Vrlo prosto, pa tako i majmuni rade! Prirodno!

Pa, žao mi je, moraću da vas razočaram, ali naš seksualni i ljubavni život, kao i planiranje porodice, mnogo je kompleksnije nego kod majmuna. Zato valjda više i ne živimo na granama.

Hajde da probamo da počnemo od početka. Trebalo bi da se prvo razvijemo psihički. Da prođemo kroz odnose sa negovateljima i izgradimo atačment, pa Frojdove faze psihoseksualnog razvoja, prođemo formativni period naše ličnosti, izgradimo self kao društevnu jedinicu naše ličnosti, formiramo apstraktno mišljenje, i još dosta toga da bi sazreli bar formalno. Istini za volju, na ovom putu ne stignu svi do funkcionalne zrelosti, ali svakako odrastu. Onda su nam tu potrebni i fizički i fiziološki činioci da bi uopšte mogli da imamo odnose. Dakle, razvoj sekundarnih polnih karakterisktika (menstruacija, manje, grudi…), koji kreće tek u pubertetu. Čak i kada smo ovako formalno sazreli ne znači da smo i spremni za produženje vrste. Sledeći zadatak je pronalazak adekvatnog partnera. Iskreno mislim da je ovo najvažniji zadatak ljudske jedinke iz mnogo razloga ali je njegovo rešenje srazmerno dobitku sedmice na lotou. Prostije rečeno, nije nimalo jednostavan, zahteva puno truda, pogrešnih izbora, lutanja, uključuje druge činioce i poznavanje sebe samog, pa čak i uz sve to može se desiti da nam izbor ne bude zadovoljavajući. Na izbor partnera utiču i svesne i nesvesne karakteristike. Partnera možemo birati da bude sličan nama, iz narcističkih potreba, da bude isti kao roditelj kome smo privrženi, da bude skroz suprotan našim roditeljima. Hteli ili ne ali u izbor nam se meša i familija kroz fenomen familijarnog nesvesnog, biramo partnera a i partner nas na osnovu parametara koji su se već javljali u našoj porodici porekla i prihvaćeni su. Takođe, i socioekonomski status igra ulogu. Kultura, mitovi, legende, verovanja, isto. Kada sve to saberemo, idealno je pronaći balans pri izboru. Odnosi koji se sklope iz ljubavi generalno su ispunjeniji, ali ako ima fali materijalna komponenta to u nekom dužem periodu može da dovede do razdora među partnerima, ako nisu sposobni da obezbede dovoljno sredstava za život. S druge strane, odnosi sklopljeni samo na materijalnoj osnovi su neispunjvajući i kod njih se mnogo ranije javlja razilaženje među partnerima. Svakako, naš izbor partnera je produkt nas samih i onoga što u datom trenutku prepoznajemo da je važno i zadovoljavajuće za nas.

Okej, završili smo sve ove „korake“. Recimo da su se pronašli idealni partneri, imaju stan, posao, „idealne uslove“, ali nemaju decu. Da li su stvarno svi ovi uslovi koje mi vidimo dovoljni da bi neko imao decu? Da li ste se nekada zapitali imali nečega iza što ne vidimo a što je ključno?

 

 

Neki ljudi možda ne mogu da imaju decu. Ne samo zbog problema steriliteta već i zbog drugih oboljenja koja mogu da utiču na to. Neki parovi možda nisu spremni za decu. Sad bi se ovde moglo reći: „Ha, pa nikad nećeš biti spreman!“ Tačno, (iz iskustva znam, iako drugo čekam ponovo nisam 100% spremna, niti ću ikada biti, koliko god trudnoća imala, ali dovoljno jesam spremna), nikada nećemo biti do kraja spremni jer to nije test iz matematike pa provežbaš par puta zadatke i znaš šta te čeka. Zapravo je istina da pojma nemaš šta te čeka, koliko god iskustva imao, pojma nemaš ni šta ni kako radiš, jer ne postoji idealna vežbanka i priručnik za ovaj test i na kraju, nikad ne znaš šta si uradio dok ne prođe jedno 20 godina. Ali kada se javi potreba za detetom onda se oseti ta dovoljna spremnost, sigurnost i samopouzdanje, da šta god da nas snađe možemo da izađemo na kraj sa tim. Tako da, neki parovi možda ne osećaju potrebu za decom još uvek pa se zato i ne osećaju spremnima, i to je okej. Sada bi ovde bila zgodna replika: „Kako nemaju potrebu, pa to je prirodno?!“ Hm, koliko smo mi bliski sa prirodom u današnje vreme? Pre bih rekla da smo udaljeni milijardama svetlosnih godina od nje. From je rekao da je sva naša patnja zapravo proizvod odvojenosti od prirode. Koliko vas ode na kampovanje na planinu i prespava pod vedrim nebom? Koliko vas dozvoli detetu da se igra u blatu i dođe kući kao da je prespavalo u bari? Koliko vas ode na odmor da bi šetalo livadama i pašnjacima? Eto, toliko o prirodnom. Odavno smo izgubili kontakt sa njom. Radije odemo u hotel sa 5 zvezdica i baškarimo se u spa centru nego da nas jedu bube u sred nedođije gde ti je prvi komšija do vrata vuk. Gubljenjem kontaka sa prirodom gube se i neki prirodni istikti, što je normalno. Savremena civilizacija je sa sobom donela boljitke ali i odnela nešto što je dobro, a čovek je socijalno biće te je stoga morao da se prilagodi novonastalim spoljnim uticajima da bi mogao da se razvija. Dakle, prirodno je diskutabilno. Neki parovi nisu spremni jer ne žele da se odreknu nekih svojih zadovoljstava i budu odgovorni za novo biće. Reklo bi se: „Pa to su narcisi!“ Jeste, i nažalost svet sve više plovi u tom pravcu, ali iza toga stoji strah i nesigurnost, ponovo. Još  gore, i ljudi koji imaju decu mogu se ponašati narcistički. Je l’ to što imaju decu umanjuje njihovo loše ponašanje? Mislim da je mnogo gore biti narcisoidni roditelj nego narcis koji nema dece. Neki parovi imaju traume iz detinjstva, i zbog toga ih je strah da imaju decu jer se plaše kakvi će roditelji biti s obzirom na to da nisu imali dobre modele. Neki parovi jednostavno ne žele decu jer u tome ne vide smisao. Neki parovi osećaju veliku anksioznost kad pomisle na decu jer nisu sigurni da su dorasli tom zadatku. I sve je to okej.

Mnogo manje se osuđuju parovi koji nemaju „idealne“ uslove. Parovi koji nisu dovoljno materijalno situirani mogu da ne žele decu iz tog razloga. Već čujem glasove: „Ma rodi bar jedno, naći ćeš para za njega.“ Ima ljudi koji nisu spremni da prihvate toliki rizik, iako će verovatno naći novca za dete. Postoje i parovi koji su dobrog materijalnog stanja ali nisu dovoljno bliski. Instat savet je: „Ma rodi mu jedno ima više da se veže za tebe!“ S ovim ne mogu da se složim. Dete neće popraviti loš odnos para, već će ga samo pogoršati i snositi posledice njihove netrpeljivosti. Najčešće se u ovakvim odnosima javlja fenomen utrougljavanja, gde roditelji koriste dete da bi rešili svoje bračne probleme gde dete pod tolikim pritiskom i zadatkom pred sobom najčešće dobije neke simptome.

Ima još dosta razloga zašto neko ne želi, ne može ili neće da ima decu. I to je okej. Šta god da je razlog, niko nije dužan da nam polaže račune za to. Možemo da prihvatimo ili ne nečije izbore, ali svakako moramo da ih poštujemo, i ne namećemo svoje da bi možda opravdali neke odluke.  Svakako je mnogo bolje ako ljudi prepoznaju da im taj zadatak ne leži nego da stvore potomstvo pošto potom. Deca se ne prave zato što to tako treba, zato što nas roditelji primoravaju, zato što je vreme, zato što, šta god… Nećemo biti ni ispunjeni ni srećni, niti ćemo roditeljsku ulogu doživeti kao zadovoljstvo već kao obavezu, a kada je nešto obaveza dva puta je teže. Da li onda i ta deca uživaju? To je mnogo gore, nego odluka o nemanju dece. Bar svesno biramo da ne stvaramo potencijalno nesrećnu decu. Svako će pronaći ili možda neće, svoj

 

trenutak kada želi dete. Ono što je za nas ispravno možda nekome nije. Ono što nas ispunjava možda nekome ne prija. Uostalom, ni Nutelu ne vole svi! Tajming i balans u životu su individualne stvari!

 

Nekulturno je mešati se u nečiju intimu! A odluka o deci je individualna i intimna stvar o kojoj odlučuje par a ne vi! Dobronamernost ne opravdava čačkanje po tuđem životu.

Sumiraću sve u jednom citatu: „Ne rađajte decu dok ne budete spremni da budete stvaraoci i da stvarate stvaraoce. Pogrešno je da rađate decu iz potrebe. Pogrešno je da koristite dete za ispunjavanje sopstvene usamljenosti, da proizvodite kopije sebe kako bi ste sebi obezbedili svrhu. Pogrešno je tražiti besmrtnost, sejući svoje seme u budućnost, kao da će ono zadržati vašu svest.“ I. Jalom.

 

Dipl. psiholog Marija Igić

Marjia Igic

Author Marjia Igic

More posts by Marjia Igic

Leave a Reply