Ljubav ili ‘leba?

ljubav-i-hleb

Šta vi dajete deci za doručak, ’leba ili ljubav? Parola koja je tradicionalno zastupljena u našem narodu, da decu treba voleti ali to im ne pokazivati da ne bi postala razmažena, čini se da govori u prilog hlebu. Mada je moja baka nekad znala da kaže da pojedem sve iz tanjira makar i  bez hleba!

Primetila sam da mnoge mame govore kako im nije teško da nahrane decu, okupaju ih, uspavaju, ali da im mnogo teško pada da se igraju sa njima, provode vremene sa njima u glupiranju i rade druge, deci, zanimljive stvari. Nije lako svakoga dana voditi računa o broju kalorija koje dete unese, količini vode koju popije, vremenu provedenom napolju, rasporedu njegovih dnevnih aktivnosti, zaista je naporno i iscrpljujuće, ali u ovoj priči sve ove navedene obaveze zvaćemo HLEB.

Šta nije u redu sa ovim hlebom? Hleb je neophodan ali ne i dovoljan za dete. Hleb, odnosno fiziološke i fizičke potrebe deteta spadaju u bazične potrebe u Maslovljevoj hijerarhiji potreba, one su osnovne i ako one nisu zadovoljene dete ne može dalje da se pravilno razvija. Lakše je ispunjavati ove obaveze jer su fizičke, njihov efekat je odmah vidljiv i postoje nekakve smernice, pravila koja nam pokazuju put kako da ih sprovodimo i samim tim odmah znamo šta radimo, da li je to dobro ili loše po dete. Ali samo davanje HLEBA detetu, em što podstiče gojaznost, em što zanemaruje detetove emocionalne potrebe i guši njegov emocionalni razvoj. Emocionalne potrebe za ljubavlju i pohvalama od drugih, spadaju u više potrebe u Maslovljevoj piramidi i mogu biti zadovoljene tek kada su fizičke i fiziološke potrebe zadovoljene. Da bi dete moglo da ostvari svoj pun potencijal, odnosno dostigne samoaktuelizaciju, moraju biti zadovoljene i emocionalne, odnosno, psihološke potrebe. Šta je ovde problem? Emocionalne potrebe je teže zadovoljiti. Ne radi se samo o grljenju i maženju deteta već i o prepoznavanju kada je detetu potrebna uteha i zagrljaj, i to je teži deo.

Kada sam dobila bebu kao vrlo mlada mama okolini sam delovala kao derište koje treba da brine o čudesu koje se zove BEBA, i naravno tu se odmah stvorila gomala strinski, tetki i baba sa svojim vrlo dobronamernim i iskusnim savetima. I šta mislite, šta je prvo što sam čula od njih? „Nemoj da je nosiš non-stop, navići će se na ruke.“, „Nemoj čim zaplače da je uzimaš, razmazićeš je pa ćeš je stalno nosati.“ Isprva sam slušala sve što mi se kaže, jer ko sam ja da prkosim ženama koje imaju iskustvo. Verovala sam da su u pravu do neke granice ali se sa ekstremizmom nisam slagala, jedva sam čekala da uzmem bebu i da je nunam, i pevam i mazim. Zapravo bebe jedino plačom mogu da komuniciraju sa nama, dok ne razviju govor, pa čak i tada nastavljaju plačom da iskazuju nezadovoljstvo. Deca se rađaju sa primarnim emocijama, gađenje, ljutnja, sreća, iznenađenje, tuga i strah koje su univarzalne. Samim tim deca često osećaju, ali često ne znaju šta osećaju i kako da se izbore sa tim, i zato smo mi tu da im pomognemo, ali nažalost vrlo često to ne činimo. Kada beba plače nešto joj ne odgovara, ako mama ne odgovori na bebin plač dete će svakako u jednom trenutku prestati da plače, ali ako se ovaj scenario ponavlja često u detovoj glavi se stvara slika „Ja nisam dovoljno dobar i dovoljno vredan da bi mama došla“, i nakon toga dete će sve manje plakati i čekati kad mama bude spremna da dođe po njega. Po savetima VRHOVNOG VEĆA strinki i tetki i njihovom staromodnom modelu svako bebino plakanje smatra se bezobrazlukom osim ako ne plače zato što je gladna, ukakila se ili joj se spava, ali ako plače zato što joj treba mama onda je to bezobrazna beba i to se ne prepoznaje kao dobro. Da se razumemo, optimalna frustracija za bebu je dobra, što bi značilo da je valja povremeno pustiti da plače, kako bi naučila da u životu nije sve med i mleko, odnosno da uči da se nosi sa stresom. Na primer, ako perete sudove i beba vam zaplače, ne morate odmah ostavljati sve i sa rukama od sapunice pomahnitalo trčati ka uplakanoj bebi, može da vas sačeka 5 minuta, neće prestati da plače ali se neće ni previše uzbuditi. Međutim, nije u redu da vas beba čeka dok operete sudove, opeglate veš, usisate kuću, pa se tek onda dođete do nje. Ili da se vodite mišlju „Samo što sam je sredila, šta sad hoće, prestaće sama da plače, ništa joj ne fali“. Stoga usvajanje obrasca „izbegavanja“ nije dobro po bebu. Jako je teško prepoznati, u početku, zašto beba plače, ali se vremenom nauči kroz sihronizaciju sa njom, gladna je, žedna je, spava joj se i tako naučimo šta je bebi potrebno na osnovu plača. Međutim kada beba plače jer joj je potrebna pažnja tu nekako nismo usaglašeni sa njom i ne znamo tačno šta da radimo i neretko pribegavamo ovom obrascu „samo je bezobrazna“. Detetove emocionalne potrebe izjednačavamo sa bezobrazlukom. Niko nas nije učio da prepoznamo da je to potreba a ne bezobrazluk i da prepoznamo kada su detetu potrebne pažnja i ljubav a ne samo hrana, voda i kupanje. Verujem da je to negde i logičan sled okolnosti, jer naše bake i mame nisu imale baš mnogo vremena da se bave našim emocijama pa su nekako to morale da opravdaju, makar kroz bebin bezobrazluk. Samim tim ni mi kao roditelji ne znamo bolje i ne dobijamo bolje savete nego što su one dobijale kad su odgajale decu.

Isti problem primećujem i kad su u pitanju straija deca, od 2 – 3 godine. Znaju da govore ali ne znaju dovoljno da bi mogla sve da kažu. Deca na ovom uzrastu često plaču, i uglavnom ne znamo zašto plaču a i oni ne deluju da znaju zašto to rade ali i dalje plaču ali znaju da nešto osećaju što im ne prija. Nemaju pojma šta im se dešava, ne znaju to da kažu i nravno da plaču. I kao po starom dobrom običaju, što bi rekla neka tetka „pusti ga neka plače, vidiš da je razmaženo“. I kao što dalje sledi, dete nije razmaženo samo mu je potrebna uteha i pomoć da se izbori sa onim što oseća a ne zna šta je. Ovde se opet govori o našim veštinama da prepoznamo kada je detetu potrebna emocionalna podrška a kada ono koristi emocionalno uslovljavanje da manipuliše nama. I naravno opet upadamo u istu zamku jer nam nikada ranije niko to nije rekao, nikada nam niko nije pokazao kako treba i da li treba i onda su nam opet deca bezobrazna. I tako se vrtimo u krug.

Ovde sam došla do sukoba mišljenja, niko vam ništa nije objasnio a svako tvrdi da je njegova teorija najbolja. Sa jedne strane mi stoji veće staraca koje tvrdi da su deca bezobrazna ako plaču „bez razloga“ a taman ste ih sredili, a sa druge strane dolaze stručnjaci koji tvrde kako deca nisu bezobrazna već imaju emocionalne potrebe. Jedni vam govore kako decu treba apsolutno da zanemarite kad se deru bez razloga a drugi da apsolutno treba da im se posvetitie tada. I šta sada?

Niko od njih nas zapravo nije naučio veštinama prepoznavanja dečijih emocionalnih potreba, i neće i ne treba, dovoljno je što su nam dali smernice sa objašnjenjem ostalo je naš posao. Sami moramo da prepoznamo šta kada treba da radimo a to ćemo postići tek kad se povežemo sa našim detetom i oslušnemo ga i počnemo da ga uvažavamo kao celovito biće koje nešto zna, oseća i ima potrebe.

Ljudsko mladunče je najbespomoćnije mladunče od svih sisara kada se rodi, bespomoćno je za bilo koje ostvarivanje svojih potreba i zato smo mu potrebni mi. Ali mi nismo tu samo da bi ga hranili već i voleli ali voleli na način koji njemu odgovara a to moramo prepoznati sami u dosluhu sa našim detetom. Lakše je detetu dati hleb ali nije samo to važno i nije samo važno voleti dete već mu na pravi način to i pokazati. Stoga bakina priča o HLEBU ne pije vodu. Ne zadovoljavanje detetovih emocionalnih potreba guši njegove sopstvene i čini da se ono oseća loše i da kasnije ostvaruje lošije socijalne kontake, takođe ne podržava pravilan razvoj. Pokazivanjem i podržavanjem emocija decu učimo kako da ih regulišu, prepoznaju, ispoljavaju, odnosno emocionalnoj inteligenciji. Da, deca nekada stvarno plaču jer žele da manipulišu nama jer su tako naučila, da ćemo uvek skočiti kada čujemo njihov plač. Idemo iz krajnosti u krajnost ili potpuno zanemarujemo plakanje ili se okupiramo njime i na jedan i na drugi način ugušimoo dečiji pravilan razvoj emocija.

Htela sam da kažem da bez obzira što nije imao ko da nas poduči dečijim emocijama to treba da uradimo sami tako što ćemo se povezati sa našom decom i razumeti da su one samo jedinke koje osećaju a ne znaju to da kažu i da ispunjavanjem tih njihovih potreba činimo im dobro i pomažemo da se pravilno razviju. Na nama je sada da naučimo da prepoznamo kada je detetu potreban zagrljaj, uteha i zašto plače a kada je okej dete pustiti da malo duže plače, jer i preveliko emocionalno ulaganje je problem koji isto može da uguši njihove emocije. U svemmu treba naći balans. Dakle, suština je pomiriti ova dva stanovišta. Potrebno je zadovoljavati dečije emocionalne potrebe ali uvremenjeno a ne otići u ekstrem na osnovu saveta stručnjaka, i ugušiti dete svojom brižnosću za njegove emocije. Istina je da deca znaju da budu bezobrazna i da emocionalno manipulišu i isto je tako istina da treba i da osećaju frustraciju da bi naučila da se bore sa njom, i istina je da smo svi mi ljudi a ne mašine i ne možemo da odgovorimo na sve njihove potrebe, prosto nam nekada nije dan i to je sasvim okej sve dok je optimalno. S druge strane, decu ne treba ostavljati stalno da plaču jer ne znamo razlog zašto to rade pa pripisujemo bezobrazluku, trebamo se osvrnuti na njihove emocije i naučiti da baratamo s tim. Kad ova dva stanovišta pomirite i jednako i racionalno upražnjavate u odgoju dece, ne opovrgavajući činjenicu da smo samo ljudi i da ne možemo sve, biće vam lakše sa decom. Ali u ovoj igri ste sami, gospodo!

*U ovom tekstu sam više govorila o tome kako treba da se posvetimo dečijim emocijama jer je stanovište da to ne treba da radimo više rasprostranjeno u našoj kulturi. U sledećem ću se više fokusirati na preveliko emocionalno angažovanje roditelja za dete što je više zastupljeno u zapadnoj kulturi. Ne zaboravite ključ je u balansu.

Worm in an apple

Author Worm in an apple

More posts by Worm in an apple

Leave a Reply