Bila sam dobro.
Srećna, zdrava, razdragana 21-godišnjakinja. Bila sam odličan student, zaposlena na puno radno vreme. Porodica i prijatelji su bili ponosni na mene. Naravno, imala sam svoje bitke, kao i svi drugi. Prilično vešto sam skrivala svoju nesigurnost, nisko samopouzdanje i opsesivno prekomerno razmišljanja ispod živahne spoljašnjosti. Sve je bilo pod kontrolom, kao što sam uvek želela. Kontrola. Nisam ni znala da će četiri male reči promeniti moj život.
Bila je ledena januarska noć. Utumarala je u moju sobu, probudila me i izgovorila četiri male reči „Glava me mnogo boli“. I onda se srušila. Bila sam šokirana, ali sam nekako uspela da pozovem hitnu pomoć. Ko bi rekao da će par minuta izgledati kao večnost? Moja mama je doživela moždani udar. Sledeća nedelja je protekla u izmaglici. Bila je na intezivnoj nezi, lebdeći između života i smrti. Pokušavala sam da ostanem jaka.
Zbogom kontroli.
Sledeća januarska noć je došla. Sati su prolazili dok sam ležala u krevetu plačući i zamišljajući najgori, beskonačni, scenario dok moj mozak više to nije mogao da podnese i konačno sam zaspala. Odjednom sam se probudila sa osećajem nadolazeće propasti. Nešto je bilo užasno pogrešno ali nisam mogla da ustanovim šta je u pitanju. Borila sam se za vazduh i osećala sam kao da tonem u krevet. Stala sam na noge, ali sam bila toliko ošamućena da sam jedva hodala.
Soba mi je bila topla i udobna ali moje telo se silovito treslo od glave do pete. Tata je još uvek bio budan. „Šta nije u redu? Izgledaš užasno!“ rekao je. Otvorila sam usta da nešto kažem, ali glasa nije bilo. Srce mi je ubrzano lupalo. Levo rame mi je bilo ukočeno. Glas mi se konačno povratio.Tri male reči. „Imam srčani udar!“ Požurila sam u bolnicu i razgovor sa doktorom mi je ostao urezan u sećanje. „To je samo stres. Pretrpela si psihološku traumu. Uzmi ove lekove i bićeš dobro.“
Volela bih da je bilo tako jednostavno. Ta pilula me definitivno nije pripremila na ono što me je čekalo u naredne dve godine. U početku sam odbijala da verujem u doktorove reči. Bila sam sigurna da sam teško bolesna. Bila sam prestavljena kada treba da odem na spavanje jer sam mislila da ću umreti u snu. Imala sam panične napade skoro svako veče, i nesanica se javila kao posledica. Preko dana sam sve vreme imala vrtoglavicu i tresla sam se. Moj stomak je odbijao hranu i potpuno sam igubila apetit. Negativne misli su se množile i sudarale u mom mozgu. Nisam mogla da ih isključim, niti da preusmerim pažnju ni na šta drugo.

Iako sam očigledno patila, nerado sam potražila profesionalnu pomoć, najviše zbog stigme koja je vezana za mentalno zdravlje. Živim u Srbiji i u mojoj zemlji problemi koji se tiču mentalnog zdravlja su tabu. Ljudi često kriju svoju bol ispod lažnih osmeha jer smo naučeni da se smejemo i trpimo. Ako odlučite da potražite pomoć bićete etiketirani kao ludi ili previše osetljivi. Slabi. Kada sam konačno odlučila da se otvorim i kažem svojim prijateljima, mnogi od njih su mi dali beskorisne i uopštene savete.
Moja ličnost se drastično promenila. Postala sam povučena, razdražljiva i odvojila sam se od drugih. Sedela sam u dnevnoj sobi kada sam videla fotografiju trogodišnje sebe- izgledala sam tako srećno. Slomila sam se i shvatila da mi je potrebna pomoć. Pomislila sam: Ne možeš da nastaviš dalje ovako. Šta se s tobom desilo? Pogledaj se! Mama dolazi za deset dana kući i potrebna si joj. A ti ne možeš čak ni o sebi da brineš. Treba ti pomoć.
Pozvala sam svog psihijatra da zakažem sastanak. Osetila sam da mi je pao veliki kamen sa srca.
„Zdravo, sedite, molim Vas“, obratio mi se prijateljski glas. Posmatrala me je minut. „U redu je ako ste nervozni, nema potrebe da se osećate postiđeno. Volela bih da čujem šta se dogodilo.“ Sa suzama, koje su padale niz moje lice, objasnila sam joj sve. Rekla sam joj sve o svojim sumnjama, nesigurnostima i strahovima. „Mislim da bi trebalo da uzmete ovaj lek. Nivo serotonina Vam je nizak, a ovaj lek će ga povratiti. Ali je potrebno vreme da bi delovao. Može biti potrebno četiri nedelje da biste se osećali bolje.“
Prepisani su mi bromazepam i antidepresivi. Sumnjala sam, najviše zato što sam mislila da ću steći zavisnost i da ću morati da ih koristim ceo svoj život. Kupila sam lekove, i trebalo mi je tri dana da skupim hrabrosti da progutam pilulu. Prva nedelja je bila užasna. Svi simptomi su se pogoršali i imala sam panične napade dva do tri puta dnevno.
Nažalost, nakon skoro dva meseca, nije bilo pobošljanja. Osećala sam se gore nego ranije. Osećala sam se bespomoćno i poraženo. Povrh mog fijaska sa lekovima, mama je došla kući i morala sam da brinem o njoj. Jedva je hodala i morala sam da vodim računa da li uzima sve prepisane lekove. Osim toga, dijagnostifikovan joj je dijabetes i morala je da uzima injekcije insulina tri puta dnevno. Bila sam prestravljena da ću pogrešiti sa lekovima i da bi ona mogla da umre zato što sam ja nesposobna. Nakon mnogo neprospavanih noći, osame i premišljanja, odlučila sam da profesionalcima dam drugu šansu. Otišla sam kod psihijatra i rekla: „Ne želim više da uzimam lekove. Mislim da mi je potreban psihoterapeut.“

Složila se i rekla mi je da probam KBT (kognitivno-bihejvioralnu terapiju). Sećam se svog prvog termina. Bila sam nervozna i uznenmirena i mislila sam da ću pobeći čim sam kročila u kancelariju psihoterapeuta. Nekako sam se oduprla nagonu da pobegnem i to je bila najbolja odluka koju sam donela.
Išla sam na terapiju osam meseci i mnogo sam se promenila. Poslednji panični napad sam imala pre pet meseci. Nisam shvatala da možemo, uz dosta rada i napora, da kontrolišemo neke od naših misli. Terapeut mi je pomogao da primetim nezdrave odbrambene mehanizme i pogrešne obrasce mišljenja. Mislila sam da će me neprestana briga pripremiti za sve nesreće. Zanemarila sam ishranu i odustala od vežbanja. Očajnički sam pokušavala da kontrolišem sve i na kraju sam prestala da napuštam kuću u strahu da će se nešto desiti ako ostavim mamu bez nadzora.
Tokom psihoterapije, naučila sam da se bolje brinem o sebi. Pisala sam dnevnik i od tada pratim svoje mentalno zdravlje. Jednom kada primetite nezdrave mehanizme, možete ih zameniti mnogo korisnijim. Briga o sebi je izuzetno važna. Bez obzira koliko sam zauzeta, uvek vodim računa o tome da imam vreme za sebe, za razmišljanje, odmor i punjenje baterija. Vežbam pet puta nedeljno, uveče. Provodim više vremena sa prijateljima i voljenim osobama. Moja mama je morala da ponovo nauči neke stvari i sada je mnogo nezavisnija. Uspela sam da je nagovorim da više vodi računa o zdravlju i sada može sama da uzima lekove i insulin. To znači da imam više vremena za sebe. Komunikacija je ključna, samo moramo da naučimo kako da se prilagodimo novoj situaciji i kako da radimo kao tim. Sad je sve mnogo lakše i spokojnije.

Još uvek učim i stalno unapređujem sebe. Prvi korak ka oporavku je prihvatanje. Nisam mogla da prihvatim svoju anksioznost. Mislila sam da su svi drugi pametniji, uspešniji i bolji. Uverila sam sebe da sam slaba i zato sam imala anksioznost. To je laž. Neke od najžilavijih i najprijatnijih osoba pate od anksioznosti ili depresije. Živimo u okrutnom svetu gde je pokazivanje svoje nežnije strane slabost. Od najranijih godina nas uče da se pretvaramo da smo hrabri onda kada nam se ceo svet ruši.
Umesto da se borim protiv anksioznosti, naučila sam da je prihvatim i prigrlim. Anksioznost je samo mali deo mene, ona me ne definiše. U teškim danima, moram da podsetim sebe na svoj napredak i rast. Psihoterapija je me je izazvala da preispitam svoj krut stav i naučim da budem prilagodljiva. Čak je zbližila mamu i mene, jer smo naučile kako da razgovaramo otvoreno i iskreno. Zahvalna sam što je još uvek sa mnom i uživam u svakom trenutku koji provodimo zajedno.

Pre terapije, sve je bilo crno-belo. Navikla sam da mislim da ako se nešto loše desi neću moći da se nosim sa tim. Sada mislim da kada se nešto loše desi, iako nije lako i prijatno, da ću uspeti da preživim prihvatanjem i prilagođavanjem. Sada znam da sam dovoljno jaka da prevaziđem svoje strahove i nesigurnosti.

Moj put ka oporavku je stenovit i popločan krivicom i niskim samopouzdanjem. Na tom putu sam pronašla zanemaren vrt pun korova. Morala sam da ga poćupam i našla sam se ispred jalovog polja. Morala sam da počnem od nule. Odlučila sam šta ću posaditi. Odlučila sam da posadim nadu i odlučnost. Sada ih gledam kako rastu i prelepo cvetaju. Ponekad korov satkan od sumnje u sebe i krivice niče i preti da uništi moju živopisnu baštu. Ali ovoga puta ja sam baštovan i ja sam glavna. I neću dozvoliti da uništi moj mukotrpni rad.

  Autor: Jovana Đukić

Marjia Igic

Author Marjia Igic

More posts by Marjia Igic

Leave a Reply